Kampanje, vesti i saopštenja

Mame je na protest(e) naterala država

Ton kojim je Ministarstvo za rad pisalo Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom najlakše se može opisati kao pokušaj nadležnog ministarstva da se obračuna sa “porodiljskom mafijom”. Zbog toga, mene lično, nije previše iznenadila nedavna izjava službenice Ministarstva za rad, Milene Antić Janić u emisiji “Beogradska hronika” da “poslodavcu treba žena koja će da radi, a ne da rađa”, jer sam taj isti ton čula u Skupštini Srbije u dva navrata, tokom decembarske i junske rasprave o ovom zakonu. Međutim, tada je taj ton predstavljao samo šum u senci kako raspava koje su objedinjene i (kao bajagi) vođene, tako i zbog tek uvedenih “bravo amandmana” vladajuće većine.

Podsetiću vas samo da smo tada u objedinjenoj raspravi o tridesetak tačaka na dnevnom redu trebali da raspravljamo između ostalog i o tom zakonu. Bila sam jedna od retkih poslanika koja je probleme oko budeće primene zakona još tada uočila, te sam pokušavajući da nametnem ovaj zakon kao temu u raspravi ne samo u plenumu, već i na skupštinskim odborima, zaradila i dve kazne. Kazne i nisu toliko važne koliko je važno shvatiti da je i samo insistiranje na tome da se o ovoj temi razgovara, posebno jer su neki problemi bili već tad očigledni, bilo za mene kao let na Mesec. Sličan scenario imali smo i kada je u junu isti zakon vraćen na raspravu. Došao je jul… Hjustone, imamo problem!

Verujući u to da se dijalogom, konstruktivnom raspravom, argumentima i uključivanjem šire javnosti, takoreći jednom potpuno novom političkom kulturom, mogu rešiti mnogi problemi, pokrenula sam akciju pod nazivom #MameSuZakon i na samom početku organizovala otvorene rasprave u Srbiji u četiri velika grada – Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu i Nišu, na kojima sam želela da zajedno sa trudnicama, porodiljama, zainteresovanim građanima, predstavnicima civilnog sektora, političkih organizacija, ali i predstavnicima vlasti i nezavisnih institucija napišemo najbolji mogući predloga zakona koji će ugasiti nastali požar i rešiti akutne probleme u primeni istog, a zatim smo ga simbolično, u prisustvu trudnice i porodilje, predali u skupštinsku proceduru.

Zašto smo to uradili baš ovako? Zašto nismo odmah izašli na ulicu, s obzirom na to da su već od kraja jula žene u Srbiji intenzivno insistirale na tome? U pitanju je iskustvo. Šta nas je to dosadašnje iskustvo naučilo? Nema tog protesta koji nije bio razvodnjen, oskrnavljen i na kraju ugušen jer nije postojao konkretan predlog šta je potrebno učiniti i koje korake preduzeti kako bi se aktuelni problem rešio. #MameSuZakon je inicijativa koja okuplja mame i buduće mame koje su ovim predlogom zakona čvrsto rešene da pokrenu raspravu u Skupštini Srbije, onako kako se to u svim civilizovanim, demokratskim društvima kojima težimo i radi. Bez tog dokumenta, koji predstavlja odgovor na problem “gori nam kuća”, nismo mogli da izađemo na ulicu kako bismo “ugasili požar”.

Kako izgleda problem “gori nam kuća” danas u praksi? Na stotine žena od jula meseca dobija rešenja za nadoknade tokom porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta na iznose koji jedva mogu pokriti dnevne, a kamoli mesečne troškove. U javnosti su već poznata izdata rešenja na iznose od 1000, 2000 ili 3000 dinara. Mnoge od tih žena su i jedine zaposlene u porodici. Mnoge porodice nisu računale na ovako skandalozna rešenja kada su planirale proširenje porodice i danas su u nemilosti odluka koje su na nivou poniženja – da li da platimo stan, račune ili hranu? Ovo nisu mogli ni da pretpostave, niti su ovo birali.

Zašto smo na ulici? Da nas vide. Javnost u Srbiji veoma često je izložena proizvoljnim tumačenjima i odbrani neodbranjivog putem medija koji su pod protektoratom vlasti ili ljudima bliskim vlasti. Da nas nema na ulici sigurni smo da bi javnost bila hipnotisana informacijama da se radi tek o par pojedinačnih slučajeva koji imaju egzistencijalne probleme, a ne o stotinama, ako ne i o hiljadama žena i njihovih porodica. Moraju da vide sve te žene u poodmaklim trudnoćama i majke sa tek rođenim bebama kako podižu svoj glas u borbi za dostojanstveno materinstvo. Državi koja se na sva usta hvali pronatalitetnim merama i podsticajima ovo je šamar realnosti.

Šta #MameSuZakon predlažu? Najpre smo se osvrnuli na to kako se računa osnovica naknade zarade i identifikovali jedan od problema u toj čarobnoj formuli. Tražimo da se zbir mesečnih osnovica na koji su plaćeni porezi deli sa 12, a ne sa 18 meseci. Ministarstvo je u potpunosti zanemarilo činjenicu da su žene u najreproduktivnijem periodu života svakodnevno izložene diskriminaciji u razgovorima za posao i da je gotovo svaka upitana – da li ste udati, da li imate decu, da li ih planirate itd, te im je u takvim okolnostima gotovo neverevotno da u kontinuitetu rade 18 meseci.

Tražimo da sve porodilje u Srbiji, bez obzira na to da li jesu ili nisu u radnom odnosu, imaju pravo na mesečnu nadoknadu u visini republičkog minimalca. Država jeste oderdila gornju granicu visine nadoknade, ali nije odredila donju granicu i zbog toga danas imamo sva ta rešenja na mizerne iznose, a sigurna sam da će biti i onih na kojima će nadoknada biti 0 (nula) dinara. Ovo je posebno izraženo za žene koje rade “na crno” i koje su za sistem nevidljive. I ako mislite da je “nevidljiva radnica” prisutna samo u privatnom sektoru, varate se. Ništa bolja situacija nije ni u javnom sektoru, s obzirom na to da postoje zanimanja koja su usko vezana za isti, gde žene godinama volontiraju u nadi da će nekad dobiti zaposlenje i to “na ugovor”.

Preduzetnice su danas stavljene u mat poziciju i moraju da biraju između toga da li će firme staviti u status mirovanja i odreći se radnog staža ili će nastaviti da rade, a odreći se nadoknada. Iako one u velikoj meri svojim poslovanjem pune republički budžet pre i posle rođenja deteta, pitamo se da li je Ministarstvo za rad o njima uopšte mislilo?

Poljoprivredne osiguranice jesu prepoznate ovim zakonom i to je dobro. Medjutim, prepoznate su tako da za njih ne važi pravilo od 18 meseci rada u kontinuitetu, već 24. Tražimo da se njihov status izjednači sa drugim budućim majkama.

Nadokanada za negu deteta, koju prima majka i nadoknada za tuđu negu i pomoć, koja je namenjena detetu sa invaliditetom danas isključuju jedna drugu iako nemaju istu namenu. Ta sramna odredba mora da se briše kako bi porodice koje imaju decu sa invaliditetom mogle lakše da se organizuju u svim obavezama i izazovima koji su pred njima.

Jedna od dobrih pronatalitetnih mera u ovom zakonu je podrška porodicama koje se odlučuju na treće i četvrto dete. Ovde jedino zahtevamo korekciju koja će prepoznati one porodice koje su se na treće, četvrto, kao i na svako sledeće dete odlučile pre stupanja na snagu ovog zakona. Zašto je njima lakše nego porodicama koje se tek odlučuju na ovaj korak?

Da li za ovaj naš ukratko predstavljeni “spisak lepih želja” ima novca u budžetu? Mi mislimo da ima. Ukoliko bismo rešili problem viška administracije u javnom sektoru, kada bismo prestali da na finansijskoj infuziji održavamo višegodišnje državne gubitaše, kada ne bismo trošili novac u komercijalne svrhe u vidu jarbola, pevajućih fontana i slično ili kada bismo rešili sporove koje će država izgubiti recimo vansudsim poravnanjem, novac bi lako mogao da pronađe put do majki i budućih majki u Srbiji.

Važno je napomenuti da je naš predlog pre svega takav da rešava nastale probleme, da “gasi nastali požar” i da nakon njegovog usvajanja mora uslediti široka rasprava, dobra statistička i ekonomska analiza koja će ponuditi novi način obračuna nadoknada majkama i budućim majkama i pravila po kojima se računanje vrši i koja će retroaktivno obeštetiti one porodice koje su primenom lošeg zakona dovedene na rub egzistencije. #MameSuZakon ne doživljavaju ministra kao neprijatelja, a od njega očekujemo da nas vidi i čuje kako bismo zajedničkim snagama našli adekvatna rešenja.

Tatjana Macura
narodna poslanica Pokreta centra

(Tekst je objavljen u nedeljniku “NIN” 04. oktobra 2018. godine. )