Saopštenja

“Za našu decu” ili ne baš za svu našu decu?

Porodilje u Srbiji već dve i po godine čekaju na odavno najavljene i obećane izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Da stvar bude gora, osim Vlade koja ignoriše sopstvena obećanja i najave, ni Ustvani sud Srbije nema mnogo bolji odnos prema grupi žena koje su se u ovoj teškoj zdravstvenoj i ekonomskoj situaciji ohrabrile da postanu majke. 

Sigurno ste za ove dve i po godine od kada je sporni Zakon stupio na snagu čuli da neke porodilje u Srbiji primaju nadokande tokom porodiljskog odsustva ili odsustva radi nege deteta od tek nekoliko stotina ili nekoliko hiljada dinara mesečno. Da, dobro ste pročitali, vi retki koji za ovaj problem još uvek niste čuli – nekoliko stotina ili nekoliko hiljada dinara mesečno! Mislim da nije neophodno da analiziramo kako se sa tim sredstvima može preživeti mesec sa bebom u Srbiji, dovoljno je reći – teško.

Ukratko, ovaj Zakon pogađa majke koje nemaju dovoljan broj meseci vezanog radnog staža jer su u najreproduktivnijem periodu života često zaposlene kao “nevidljive radnice”, odnosno rade na crno, u sivoj zoni ili su zaposlene na privremenim i povremenim poslovima. U grupi žena koje su pogođene primenom ovog Zakona su i one žene koje su primorane da održavaju trudnoću, zbog čega im se vreme provedeno na trudničkom bolovanju uopšte ne računa prilikom određivanja visine nadoknade nakon porođaja, zbog čega postaje očigledno da je za državu održavanje trudnoće ženski hir. Zakonom su pogođene i žene koje u velikoj meri pune budžet Republike Srbije obavljajući samostalnu delatnost kao preduzetnice, kao i one žene koje su zahvaljujući svom trudu, obrazovanju, radu i drugim veštinama uspele da tokom svog radnog veka zarađuju više od tri prosečne zarade. Ovim su Zakonom pogođene i one žene koje su odlučile da rode više od četvoro dece, što je u suprotnosti sa svim zvaničnim promocijama Vlade da im je stalo do demografije i populacione politike jer broj dece ograničavaju na četvoro, kao i žene na selu koje su registrovane kao poljoprivredne osiguranice. I za kraj, a za moj pojam moralno nejneprihvatljivije, ovaj Zakon radi u korist šteta majki koje su rodile decu sa invaliditetom.

Sve ove žene su u vreme kada se o ovom Zakonu raspravljalo u Skupštini tretirane kao svojevrsna “porodiljska i trudnička mafija”, kako od strane tadašnjih ministara, tako i od skupštinske većine koja je na kraju izglasala ovaj Zakon, a one same kao “mame mafijašice” koje rađaju decu da bi se obogatile. Tako je izgleda počela dugo najavljivana borba države protiv mafije – od majki.

Neću pisati o svim kategorijama porodilja koje sam pomenula, a koje pogođa ovaj nakaradno napisani Zakon, jer bih u tom slučaju morala da pokrenem nedeljni feljton. Kako to nisam u prilici, ovaj ću se put osvrnuti samo na majke za koje mislim da su ovim zakonom višestruko diskriminisane jer su rodile decu sa invaliditetom, a čija su deca direktno takođe diskriminisana.

Primenom člana 12. stav 7. ovog Zakona majke koje su rodile decu sa invaliditetom prinuđene su da biraju između toga da li tokom prvih pet godina života njihovog deteta žele da primaju nadoknadu na koju imaju pravo po osnovu svoje prethodne zarade ili nadoknadu na koju suštinski ima pravo njihovo dete, a koja se kolokvijalno naziva “tuđa nega i pomoć”. Važno je napomenuti da na “tuđu negu i pomoć”, u zavisnosti od stepena invalidtiteta, imaju pravo i odrasle osobe sa invaliditetom. 

Dakle, u trenutku kada se porodica susreće sa invaliditetom svoga deteta, kada ni sami ne znaju šta ih je snašlo i kako će njihov život u budućnosti izgledati, kada još nisu ni svesni koliko će im se život iz korena promeniti, oni su ostavljeni na milost i nemilost sopstvenim kapacitetima, porodici i prijateljima, dok ih je država, koja sa druge strane ima razumevanje za odrasle osobe sa invaliditetom po ovom pitanju, baš u tom najkritičnijem periodu ostavila na cedilu. 

Nedopustivo je višegodišnje tumačenje države, a pravno gledano je i netačno, da jedna nadoknada isključuje drugu, pre svega što osnove za njihovo dobijanje nisu iste i nisu uređene istim zakonom. Ukratko – ne može nadoknada na koju ima pravo majka da isključi nadokandu na koju ima pravo dete i obrnuto. 

Pre 22 meseca dobila sam podršku 30 narodnih poslanika iz 11. saziva i zajedno smo se obratili Ustavnom sudu Srbije, uputivši Predlog za ocenu ustavnosti nekoliko odredbi ovog Zakona i, istini za volju, bili smo sigurni da je neustanost gorepomenute odredbe nesporna i da će problem koje bebe i deca sa invaliditetom i njihove porodice imaju biti prvi rešen. Ali, ne lezi vraže, dogodilo se to da decu sa invaliditetom ne ignorišu “samo” nadležna ministarstva ili “samo” država, već i najviša pravna institucija naše zemlje – Ustavni sud. 

Za one koji nisu upućeni u to kako i na koji način Ustavni sud funkcioniše najpre jedno kraće informisanje. Naime, kada se obratite Ustavnom sudu i zatražite ocenu ustavnosti sud zadržava pravo da se o predmetu izjasni ili ne izjasni. Pa je tako Ustavni sud na sednici održanoj početkom decembra odlučio da se izjasni samo o nekim odredbama ovog Zakona i to onim za koje slobodno možemo reći da su najbanalnije. Neustavnim su proglašene samo odredbe koje se tiču porodilja koje su registrovan kao poljoprivredne osiguranice, veliki broj je odbijen, dok je odredba koja se tiče beba i dece sa inavliditetom Ustavni sud apsolutno ignorisao. 

Prevedeno, da bi se sudije Ustavnog sud elegantno zaštitile od odluke koja je za aktuelnu Vladu nepovoljna, a za koju znaju da bi po svim pravilima pravne struke morala biti proglašena neustavnom, jednostavno su odlučili da se o odredbi koja se odnosi na bebe i decu sa invaliditetom i njihove roditelje ne izjasne. Odlučili su da glasno oćute na sramotu i stid svoje profesije i nezavisnosti u radu koju bi navodno morali imati. 

Postavlja se pitanje kolika je šteta učinjena ovim porodicama za ove dve i po godine? Ako pretpostavimo da porodica ima dete sa 100% invaliditetom koje nije sposobno samostalno da se održava u životu, već je detetu neophodna potpora u vidu raznih lekova, suplemenata i medicinskih aparata i da bi u nekim drugim, normalnim okolnostima oni ostvarili pravo na nadoknadu od recimo 20.000 dinara mesečno, dolazimo do zaključka da su te porodice za ovih dve i po godine ostale uskraćene za oko 5.000 evra koje su morale nadoknaditi iz nekih drugih izvora finansiranja – šira porodica, prijatelji, a neretko i humanitarne organizacije putem SMS podrške. Procenjuje se da u Srbiji ima između dve i tri hiljade dece sa invaliditetom koja bi imala pravo na punu nadoknadu za tzv. tuđu negu i pomoć, pa s tim u vezi pitam ministarku za rad i socijalna pitanja, ministra za demografiju, populacionu politiku i brigu o porodici, ministra finansija i na kraju predsednicu Vlade Republike Srbije – da li ovaj ekonomski tigar, kako ste nam predstavili Srbiju, to zaista ne može da podnese?

Ne samo da mislim da državni budžet može podneti takvo izdvajanje, već mislim da to i mora učiniti, posebno uz činjenicu da jedna od uloga države jeste da brine o najugroženijama. Dovoljno je samo drugačije odrediti prioritete u budžetu, jer godinama zbog ogromnih povećanja u Ministarstvu odbrane ili Ministarstvu unutrašnjih poslova trpe socijalna zaštita, zdravstvo, obrazovanje, kultura…  Rasporedite naša sredstva, a državni budžet jesu naša sredstva vama privremeno data na upravljanje, tako da se stvarna briga o građanima može nesporno utvrditi. 

Ima li ugroženijih danas od beba i dece sa invaliditetom kojima je uskraćena tzv. tuđa nega i pomoć primenom zakona koji na sva usta promoviše navodnu brigu o porodici? Nema. Da li ima političke volje da se ovo pitanje reši? Ni toga nema, ali to se može i mora promeniti. Zašto smo došli do toga da se uopšte moramo obraćati Ustavnom sudu, koji posle traži izlaz iz bezizlaznih situacija? Zar moramo i do Strazbura da idemo? Nije neophodno. Ako promovišete dijalog, pokažite i da ste na dijalog spremni. Dokažite da ima političke volje da se ovo pitanje reši i da su za državni vrh Srbije, kao i za narodne poslanike koji sa ponosom ispod svojih imena nose slogan “za našu decu” baš sva deca jednaka i da nisu neka jednakija od drugih. 

Tatjana Macura,

kopredsednica Stranke moderne Srbije i osnivačica Udruženja Mame su zakon

Autorski tekst objavljen u Blicu, 26. decembra 2020. godine